...s najbojim poznavaocem planine, Dragišom Savićem
Stižem u kancelariju
Nacionalnog Parka Fruška gora u oko 11 časova, u petak, 30. novembra. Prvi susret i nije prvi, jer se družimo preko
Foruma za biodiverzitet već duže od godinu dana.
Kao radnik parka, danas Dragiša ima zadatak
da slika krave koje zalaze na područje rasadnika i oštećuju sadnice. Čuvar parka nije u stanju da ih dobro slika, jer je potraban dokaz u vidu markera sa brojem u ušima. Zato je potreban
pravi fotograf. Krećemo vozilom parka oko pola 12 (a ja saputnik nenamernik ili radije namernik
).
|
Neštinska ada sa Fruškom gorom |
Lokacija gde idemo je prelepa obala
Dunavca kod Neštinske ade, blizu Hrvatske granice. Predeo sa Fruškom gorom u pozadini je lep, istina obala je malo opustošena sečom topola i vrba. Ali i ovako pred zimu se vidi da su prostrane livade u pitanju, ponegde pošumljene, ponegde ostale
prirodne slatine sa šibljacima gloga
(Crataegus monogyna) i trnjine
(Prunus spinosa). Vredelo bi doći i u proleće.
"Ova ada ti je dugačka 10 kilometara!" – obznanjuje kolega lovočuvar, dok Dragiša traga za kravama:
"Nezahvalan ti je ovo posao... nekad moram da trčim i slikam ono što naruče, ne samo što mi se sviđa..." Ovaj put,
krave zašle na područje parka... gazda tvrdi da nisu njegove, pa moraju da budu slikane kao dokazni materijal. Evo male foto-reportaže događaja:
|
Kaj vi hoćete od nas? (Susečka krava) |
|
|
Šefe, koje krave su u pitanju? |
|
|
Poslali ga iz firme da slika krave, a on malo-malo pa traži gljive.
A ne, tu je u stvari u zasedi... |
|
|
E, ovo sam tražio – to već nosimo kući... |
|
|
Dragiša i krave |
Nastavak vremena provodimo
u slikanju gljiva. Ipak je kasna jesen, njihova sezona.
"Kada sam pre šest godina stigao u park, gljive Fruške gore bile su nepoznanica" – će Dragiša. Od tada nađeno je više od 300 vrsta. Nisu sve gljive za slikanje, naprimer ako se nađe bukovača
(Pleurotus ostreatus), ona ide u čorbu – i ovom prilikom smo bili nagrađeni buketom iste. Inače delovi svih gljiva se šalju na mikroskopsku analizu da bi se tačno saznalo o kojoj vrsti se radi.
|
Ova godina je naročito dobra za gljive... |
|
|
Profi-fotograf se ne ustručava pokleći pred svojim modelom |
|
U preostalih sat vremena lufta, svraćamo do
hranilišta grabljivica iznad 300 m nadmorske visine, u dubini Parka. Tu već ne može svako, na putu nas čeka rampa, a prolazimo i pored čuvara koji nadgledaju tovarenje drva. Orlovi – ovaj put njih osam – su odmah znali da smo tu, nisu glupi da priđu svom najvećem i jedinom neprijatelju, čoveku. Uslovi vidljivosti nisu baš bili na moj račun, pa sam mojom skromnom opremom samo ovo stigao slikati:
|
Prvo sam snimio ovo... |
|
|
...a ovo je "najbolji" snimak koji sam napravio |
|
|
Belorepan (Haliaetus albicilla) posmatra sa pristojne udaljenosti |
Na fotografijama ispod se vidi efekat koji se dobija zumiranjem (jeftinih) spektiva – drastično se gubi na svetlosti i time boji i jasnoći, pa slika izgleda ko u sumrak. Jasno je da je
digiskopija sport onih koji nemogu da prate razvoj (i cenu) tehnike. Ipak, obzirom da su to slike
orlova u divljini – mogu biti više nego zadovoljan.
|
Zumiranjem se kod digiskopije gubi na oštrini |
|
|
Mlad primerak |
|
U povratku sa planine sledilo je još malo pužarenje, i ostalo je vremena za nekoliko lokalnih čudaka:
|
Polugoli puž (Daudebardia rufa) sa ruderalnom kućicom |
|
|
I jedan od "redovnih" golaća |
|
A ovo sam već slikao po povratku, u Subotici, gde me je sačekala lepa kišica:
|
Mala paprat (Asplenium trichomanes)... |
|
|
između cigala crkve |
|
Lep teren, ozirom na doba godine...