Tri sati po Fruškoj gori...

...s najbojim poznavaocem planine, Dragišom Savićem

Stižem u kancelariju Nacionalnog Parka Fruška gora u oko 11 časova, u petak, 30. novembra. Prvi susret i nije prvi, jer se družimo preko Foruma za biodiverzitet već duže od godinu dana.
Kao radnik parka, danas Dragiša ima zadatak da slika krave koje zalaze na područje rasadnika i oštećuju sadnice. Čuvar parka nije u stanju da ih dobro slika, jer je potraban dokaz u vidu markera sa brojem u ušima. Zato je potreban pravi fotograf. Krećemo vozilom parka oko pola 12 (a ja saputnik nenamernik ili radije namernik ).

Neštinska ada sa Fruškom gorom

Lokacija gde idemo je prelepa obala Dunavca kod Neštinske ade, blizu Hrvatske granice. Predeo sa Fruškom gorom u pozadini je lep, istina obala je malo opustošena sečom topola i vrba. Ali i ovako pred zimu se vidi da su prostrane livade u pitanju, ponegde pošumljene, ponegde ostale prirodne slatine sa šibljacima gloga (Crataegus monogyna) i trnjine (Prunus spinosa). Vredelo bi doći i u proleće.



"Ova ada ti je dugačka 10 kilometara!" – obznanjuje kolega lovočuvar, dok Dragiša traga za kravama: "Nezahvalan ti je ovo posao... nekad moram da trčim i slikam ono što naruče, ne samo što mi se sviđa..." Ovaj put, krave zašle na područje parka... gazda tvrdi da nisu njegove, pa moraju da budu slikane kao dokazni materijal. Evo male foto-reportaže događaja:

Kaj vi hoćete od nas? (Susečka krava)

Šefe, koje krave su u pitanju?

Poslali ga iz firme da slika krave, a on malo-malo pa traži gljive. A ne, tu je u stvari u zasedi...

E, ovo sam tražio – to već nosimo kući...

Dragiša i krave

Nastavak vremena provodimo u slikanju gljiva. Ipak je kasna jesen, njihova sezona. "Kada sam pre šest godina stigao u park, gljive Fruške gore bile su nepoznanica" – će Dragiša. Od tada nađeno je više od 300 vrsta. Nisu sve gljive za slikanje, naprimer ako se nađe bukovača (Pleurotus ostreatus), ona ide u čorbu – i ovom prilikom smo bili nagrađeni buketom iste. Inače delovi svih gljiva se šalju na mikroskopsku analizu da bi se tačno saznalo o kojoj vrsti se radi.

Ova godina je naročito dobra za gljive...

Profi-fotograf se ne ustručava pokleći pred svojim modelom

U preostalih sat vremena lufta, svraćamo do hranilišta grabljivica iznad 300 m nadmorske visine, u dubini Parka. Tu već ne može svako, na putu nas čeka rampa, a prolazimo i pored čuvara koji nadgledaju tovarenje drva. Orlovi – ovaj put njih osam – su odmah znali da smo tu, nisu glupi da priđu svom najvećem i jedinom neprijatelju, čoveku. Uslovi vidljivosti nisu baš bili na moj račun, pa sam mojom skromnom opremom samo ovo stigao slikati:

Prvo sam snimio ovo...

...a ovo je "najbolji" snimak koji sam napravio

Belorepan (Haliaetus albicilla) posmatra sa pristojne udaljenosti

Na fotografijama ispod se vidi efekat koji se dobija zumiranjem (jeftinih) spektiva – drastično se gubi na svetlosti i time boji i jasnoći, pa slika izgleda ko u sumrak. Jasno je da je digiskopija sport onih koji nemogu da prate razvoj (i cenu) tehnike. Ipak, obzirom da su to slike orlova u divljini – mogu biti više nego zadovoljan.

Zumiranjem se kod digiskopije gubi na oštrini

Mlad primerak

U povratku sa planine sledilo je još malo pužarenje, i ostalo je vremena za nekoliko lokalnih čudaka:

Polugoli puž (Daudebardia rufa) sa ruderalnom kućicom

I jedan od "redovnih" golaća

A ovo sam već slikao po povratku, u Subotici, gde me je sačekala lepa kišica:

Mala paprat (Asplenium trichomanes)...

između cigala crkve

Lep teren, ozirom na doba godine...